U pola deset ujutro me probudio umilni zvuk bušilice u stanu iznad. Ajde bar sam na dva sta zaklopio oči, možda puknu boreri pa ulovim još dva. Nope. Ništa od toga, kava i povlačenje iz sobe u sobu, u tri opet u firmu, dovršiti neke gluposti koje ne mogu dočekati jutro. Poslije lutanje gradom, ispijanje piva s kolegicom (mislim pila je sa mnom nije bila u pivu)… Jedva se nekako dokopam kreveta, namjestim i šipak. Nema sna, mučio me cijeli dan, u toj lavovskoj borbi je hrabro stradala kutija šibica, prazna je završila u smeću baš u trenutku konačnog lomljenja zadnjeg para pod pritiskom mojih kapaka. Grr, tražio sam ga svugdje, pod krevetom, u ladicama s lijekovima, na tv-u, nisam htio zavirivati u ormar gdje držimo alkohol. Pokušao sam u frižideru, ali nije bilo kruha, a mlijeku je datum prošao prije dva tjedna – ne hvala bolje nesanica nego provesti noć s izokrenutom utrobom. Na kraju sam popustio, upalio kompjuter, počeo trošiti vrijeme, nije išlo, samo je stajalo nepokretno, usredotočeno na par rečenica koje su bez previše razmišljanja danas izletjele iz mene. Inače sam jako dobar u toj disciplini, cijeli dan potrošim dok si rekao keks. Na kraju sam se našao vani, mrak, prohladno, možda zato što sam bio u pidžami. Neki je limeni manijak pucao iz kalašnjikova po jatu letećih kokoši, padale su oko mene kao tuča, sklonih se u haustor jer je kalašnjikov očito bio pretežak, polako je padao u ravninu moje glave. Sanader obučen u lateks mi je natočio piće, džin i tonik, žalio se da ljudi ne cijene njegov rad, žrtvovanje, a ja sam samo mislio sklon se više da bar piće popijem u miru. Nešto ga je zgazilo. Rekao sam kondukteru da imam kartu samo je nisam poništio, zaboravio, nije ga bilo briga pio je votku direktno iz boce, druga mu je virila iz ogromne poštanske torbe. Učinilo mi se da vidim štakora kako ga grize za uho, ali nisam saznao da li je ukusno, kondukter me izbacio van. Na sreću limeni manijak se zaledio, kalašnjikov ipak uperen prema nebu. Snijeg je padao, hladno, oko mene su se skupljali labudovi krvoločnih pogleda, oblizivali su se ogromnim jezicima, zavijao je alarm na nekom glupom autu. Dosadno. Uporno. Otvorio sam oči, vidio lokvicu na stolu, ispred usta, mrzim spavanje širom razjapljenih čeljusti, tako je neuredno. Prozor širom otvoren, glava puca, popio sam čašu vode i aspirin, odlučio biti iskren u postu i nadati se da nitko neće patiti zbog slike Sanadera u lateksu. Znam, znam i ja bih radije sanjao nešto drugo, ali očito se ne može iz vlastite kože. j*b* politiku, odoh na posao, dobro jutro
